Историјско порекло од нерђајућег челика

Изум и употреба нехрђајућег челика датирају се на први светски рат. У то време, оружје Уједињеног Краљевства на бојном пољу су увек превезли назад у задњу страну јер је Дом истрошено и није било могуће користити. Одељење за војну производњу наредио је Бреарлеи да развије легуре од легуре отпорног на високу чврстоћу да проучи и реши проблем хабања и суза у комори пиштоља. Бреллеи и његови асистенти прикупили су различите врсте челика произведених у земљи и иностранству, разним легурама различитих својстава, спровели су експерименте перформанси на разним машинама са различитим својствима, а затим је одабрао најприкладнији челик. Једног дана су експериментирали са легуром челика са пуно хрома, а након теста отпорне на хабање, откривено је да легура није отпорна на хабање, што указује да не може да направи пиштољ, па су забиљели резултате експеримента и бацио га у угао. Једног дана, неколико месеци касније, асистент је дошао у Бреллеи са сјајним комадом челика и рекао: "Господине, ово је челик, господин Муллах ме је послао да сам нашао док чистим магацин, да ли желите да експериментишете и видите шта је посебно!" "Добро!" Бреерлеи је погледао сјајни челик и сретно је рекао.

Експериментални резултати доказали су да је то део нерђајућег челика који се не боји киселине, алкалије и соли. Овај нехрђајући челик изумио је немачка Муллах 1912. године, међутим, Муллах није знала шта је коришћен овај нехрђајући челик.

Бреллеи је мислио на себе: "Овакав челик који није отпоран на трошење, али отпоран на корозију, не може се направити у пушке, да ли се може направити у јело?" Рекао је да је то учинио и направио нехрђајуће челичне ножеве, виљушке, кашике, посуде за воће и склопиве ножеве.

Нехрђајући челик изумио Бреерлеи је патентиран у Великој Британији 1916. године и започео масовну производњу, тако да је нехрђајући челик случајно нађен из гомиле смећа постао популарно по целом свету, а Хенри · Бреарлеи је такође познат као "отац нерђајућег челика".